Danas sam se odlučila provesti dan sama sa sobom. Voljeti se i biti u najboljem društvu. Vlastitom, ma koliko god egocentrično zvučalo. Napravila sam krajnje ljetno čišćenje ormara, kozmetike i ženskog kutka. Kupanje, mazanje mirišljavim kremicama. Uživanje u lakiranju noktiju, dok slušam zvuke Nine Simone i grupe Ničim Izazvan. Sređivanje laptopa i mog mobitela.

Najlakše je generalno srediti ovako ove materijalne stvari. Najteže je srediti vlastitu glavu. Tačnije sopstvene misli.

Ringišpil u glavi. 

15010111440_cc0ec7435c_b

Nisam pisala, uglavnom ništa spektakularno se u međuvremenu nije desilo. Još uvijek nemam posla, u sretnoj sam vezi i još uvijek sam pozitivna po pitanju svega. Na tren me malo “ošamari” tuga ili ti ga depra, ali sve u svemu situacija je zadovoljavajuća. A to je nekako najbitnije. Prošlu sedmicu sam bila u divnoj, sunčanoj Hercegovini. Bio mi je praznik, tačnije Bajram, pa smo imali familijarna okupljanja, jeli kolače, pitu, meso i debljali se. Baš se debljali. Eh kad smo već na toj temi, posljednjih dana baš često čujem opasku :

“Moraš smršati, ako ništa koju kilicu”…

Sinoć sretnem drugaricu u gradu i jedna od prvih rečenica, “Šta si se to raširila u miškama?” – “Opet se udebljala”? Pa tačno mi sad dođe da se ugojim jedno +20, ali ajde neću drugima naškoditi, nego sebi. Mislim svjesna sam da sam se ugojila i da moram smršati i imam taj plan od oktobra. Mislim, najbolja sam u vremenskom odgađanju. 😀

Ali sa svojom visinom, 70 kg, je sasvim pristojno. Tačnije da odmah objasnim, smršaću jer se ja ne osjećam lijepo u svojoj koži, ne osjećam se slobodno kao prije. Jer sam nekako uvijek bila premršava i volim to kada sam lagana kao leptir. Poletna.  

Kad smo kod leptira, osjećam se jako voljeno. I to je divan osjećaj. Tu mi je i moja lala. Stigao je prije dva dana. Moj osmijeh se vratio. O njemu ne pišem tako često, jer ga sebično čuvam samo za sebe. Plašim se da mi ga neko ne ukrade. 🙂 Sutra rano ujutro idem da promovišem sportske igre Udruženja u kojem volontiram. A poslije ćemo vidjeti šta ćemo. Lala i ja. Od milja ga zovem bumbar. Ti Novosađani su čudo. Veseli, mirni i znaju voljet’ brate. Strpljivi su nemoguće. A mi Hercegovci smo show. Živa vatra i temperament ravan Afričkom žarištu. Eh, ovako ja sam ko vremenska prognoza. Pet dana ga volim najviše, a onda tri sam ravna nula. To se javi samo kad puno razmišljam, pa me glava zaboli, pa mi se raspravlja i svađa sa nekim. Ma šalim se.

Jednostavno nekada se čovjek osjeća zbunjeno, uplašeno i misli da je bolje da presiječe konopac i pusti se kao brodicom u more. U neki izazov, turbulenciju jer eto ne zna šta ga tamo očekuje. Jer ovako kad je koliko toliko nešto sigurno, gubi se dinamika, interes  i pomalo postaje dosadno. Ja sam osoba koja je uvijek grebala, daj , daj više i kad sam dobijala to više, gubila sam interesovanje. Moj problem je uvijek bio isti. Nikad nisam znala šta hoću. I još uvijek imam isti problem.

tumblr_nc1vylkbbj1qld5m8o1_1280

“Ti se zasitiš svega jako brzo”;

“Prevelika su ti očekivanja”;

“Povuci ručnu, ne možeš više tako”…. i unedogled.

Dosta mene ljudi savjetuju, a ja tvrdoglavo bezobrazna, ne dam se. Ali to je daj da udaram glavom, sve dok me čvoruge ne prođu, pa opet lupaj. Ja ni svojoj lali ne znam reći šta hoću, šta želim niti vidim li se s njim. A volim ga. Ali jednostavno ponekad se osjećam u kolotečini, jer poBogu sve je nekako očekivano i sasvim jasno.

Ne volim jasne stvari. Ne volim planove. Ne volim romantiku.

Lako je meni sa drugima, teško mi je sa samom sobom. Završavam sa Rilkeom :

“Jedino putovanje je ono u unutar nas samih”. 

P.S. Sad slučajnim odabirom mi se ukaza ova pjesma. Vjerovatno znak.  🙂

” Ja nisam čedo proseka, mene ne vuče oseka. S tobom je tretman poseban. Svaki je dan dolce vita. I svud’ je Hollywood.”