Gledam danas Kiju Kockar. Ona je simbol pametne, a uspješne žene. A istovremeno je simbol generacija i ljudi koji bivstvuju na ovom usranom Balkanu. Pa čovječe kome ona može biti idol ili Cecina mala? Ne kontam te mozgove. Ali valjda da imam taj mozak i mentalni sklop, vjerovatno bih bila zdrava. A možda i ne bih. A ja se budala trudim sve stići. Raditi. Otići na trening. Ispoštovati društvo. Otići u pozorište. U kino. Na putovanje. Na politički sastanak. Na konferencije. Ma koga briga za to. Kija postala multitasking samo preko noći jer je čovjek prevario sa Anabelinom kćerkom. E ja bih opisala Balkan=Kija. Toliko kvalitetnih pisaca, blogera koje znam godinama i pratim, koji nažalost ne mogu pronaći put slave jer jebiga nisu Kija i nije ih niko javno prevario.

ocean wave
Photo by Simon Clayton on Pexels.com

Nakon dužeg vremena, pronašla sam nekih sat vremena samo za sebe. Zašto kažem samo za sebe. Bez telefona, dosadnih stvari, ljudi… Osamila sam se, upalila laptop, istini za volju mama je tu na par metara od mene gleda TV, ali ne čujem je, ne vidim jer ne želim. Potrebno mi je vrijeme samo za mene. Tako mi je i doktorica rekla u petak kada sam došla zbog napada MS-a. Takozvanog relapsa. Ali ovo neće biti tekst o MS-u. Ne znam o čemu će biti, ali o bolesti neće. Slušam Grašu “Moje zlato” i razmišljam taksativno šta trebam još sve uraditi pored bloga. Nekako mi je život postao TO DO lista, samo stavljam iksiće pored stvari koje obavim.

Da li se to vama dešava?

Ja se bojim tog vrtloga i vidim sebe kako me guta. Ovu sedmicu sam jako puno trenirala, intenzivno u aerobnom režimu i time izazvala relaps. Ali evo vikend sam uživala koliko toliko i dosta sam bolje. Sutra standardna svakodnevnica. Super mi je kada treniram, izbacujem negativnu energiju, volim sebe jer sam nekako sama sebi zgodnica i volim taj feeling koji me puni pozitivnom energijom. Ali eto od ove sedmice, nema standardnih treninga, neki pilates, eventualno zumba ili joga i that's it.

Ljubav. Stagnira. Standardno. Ima nekih likova, ali nijedan dovoljno vrijedan da bi mu posvetila ijednu jedinu rečenicu. Vjerujete li vi meni da ne znam šta bi lijepo napisala da mi se desilo od posljednjeg puta. Da mi je ostalo upečatljivo, autentično i vrijedno pomena. Mislim da nema toga. Gledam putovanja, želim negdje ići u maju … Prag ili negdje, pojma nemam, ali me vuku obaveze neke i pregledi. Pa se bojim predati tome 😀 Još uvijek se ne dam. Nedavno sam upoznala super momka, doduše mlađi od mene 🙂 ali ne znam da li je gay haha…. Zamislite ono zaljubite se u gaya? Doduše, nisam zaljubljena, niti sam sigurna da je gay.  Frustrirana sam na ovu državu i ljude koji je sačinjavaju. Pa nikakvog reda nema, ali ako bih krenula pričati i pisati o tome, napunila bih vas samo negativnom energijom, a magične ptice to ne rade.

Nadam se da će svi sljedeći tekstovi biti dosta pozitivniji, barem upola kao ova Grašina nova pjesma. Ona me tačno vrati u ljeto, bakrenu put, neke duge ljetne haljine i dalmatinske klape. Neka dobra rakija, veranda i lavanda. Eh to je život. Maslina. Volim proljeće. Volim Sunce. Volim starke. Ma volim život 🙂 Ali zaista ga volim, iako me mnogi sabotiraju u toj mojoj ljubavi i boemstvu ako se može tako reći.

Advertisements